Grupa ‘Hajde da’ - Od ideje do realizacije http://www.hajdeda.org.yu/ Da li zbog onoga cime se bave ili zbog zanimljivog naziva organizacije, Grupa 'Hajde da' probudila je nasu radoznalost od prvog trenutka. Pomislismo…Hajde da uradimo intervju! I evo, prenosimo vam razgovor sa Draganom Lalic, jednom od osnivaca Grupe ‘Hajde da’. Evokako: Sa vaseg sajta se vidi da je ‘Hajde da’ osnovan tokom bombardovanja 1999 i iz 'snazne potrebe da budete proaktivni u drustvu i vremenu u kojem zivite'. Kako ste dosli na ideju i sta se desavalo na samom pocetku? Koje zelje i vizije su bile osnova vaseg organizovanja? Hajde da: Nakon dvadesetak dana od pocetka bombardovanja, Markov poznanik, koji se inace bavi kompjuterima, pozvao ga je da mu ponudi da napravi sajt na kome bi preko decijih crteza bilo pokazano kako deca dozivljavaju sve sto nam se desavalo i da to urade tokom jedne akcije. Markov dozivljaj je bio da takve "jednokratne" akcije nisu mnogo korisne, pa je pozvao ljude za koje je znao da bi bili zainteresovani i one sa kojima je vec pricao o tome koliko je pozicija u kojoj smo se nasli od kako je bombardovanje pocelo pasivna i besmislena, i koji su imali zelju da rade nesto proaktivno, sto bi moglo i drugima da koristi. Na prvom sastanku je dogovoreno da se napravi program radionica koji bi se bavio emocijama i koji bi pomogao deci da shvate i prevladaju negativna osecanja kojima su bili izlozeni. Sledeci susret se odigrao u vrticu u kome su Jela i Marko radili i tada je osnovana grupa od 9 clanova. Od tada smo se redovno vidjali i razvijali program psiholoskih radionica, kasnije nazvan "Bukvar osecanja"- (pogledajte na www.hajdeda.org pod "Realizovani projekti"). Ti susreti i ta vrsta rada je, pored toga sto smo kreirali nesto u smisao cega smo verovali, davala snagu nama da se izborimo sa vanrednom i.....(ustvari jos uvek nemam reci kakvom...) situacijom bombardovanja. Kada smo zavrsili program, uz pomoc Prijatelje dece Srbije koji su nam dal prostoriju za radionice i pomogli nam da okupimo decu, mi smo izveli i evaluirali radionice. U medjuvremenu smo dosli i do imena (Darku idu od ruke ti "slogani"), nastavili da se vidjamo i Grupa je ustvari nastajala, a ne nastala. Verovali smo da je program dobar i potreban, pa smo odlucili da ga ponudimo svim skolama u zemlji. Krajem leta je na red doslo pisanje projekta (za vecinu clanova "misaona imenica" do tad), trazenje sredstava, u septembru kontaktiranje skola... I tako smo mi polako rasli i kao logicna posledica razvoja pojavila se potreba da se registrujemo kao Udruzenje gradjana i da pocenemo i formalno da postojimo. Clanove, kao sto vidite, nismo morali mnogo da "privlacimo". Nasli smo se po slicnim interesovanjima i potrebama, licnim i profesionalnim. Vecina nas je i ranije radila nesto slicno, ili se edukovala ili radila sa "zivim ljudima", mahom decom, tako da smo se na toj osnovi sakupili. A kad smo se vec jednom nasli, nije nam padalo na pamet da se razilazimo :)) Sala mala, ali zaista je lako vidljivo da je to jedna dobra ljudska i radna atmosfera. Pored toga, jedan od vaznih faktora da ostanemo zajedno je bila vera svih nas da je pozitivna promena moguca, i da je to sto radimo smisleno i vredno. Evokako: Gde vam se nalaze kancelarije i da li radite puno radno vreme za Hajde da? Hajde da: Kancelarija nam je u Sarajevskoj 70 u Beogradu, od januara ove godine. Pre toga smo oko godinu dana uzurpirali (na njihovo veliko zadovoljstvo J) kancelariju Sanjinog i Darkovog tate. A jos pre toga smo se nalazili po kafanama, kaficima i svuda gde smo mogli da sednemo i vidimo se, ali retko kad i cujemo. Sve to vreme smo radili na "terenu", ne u svom prostoru, sto je i danas cesto slucaj. Niko od nas, za sada, ne radi u "Hajde da" puno radno vreme, vec imamo druge poslove. Evokako: Kako izgleda jedan tipican radni dan za nekog od vasih clanova? Hajde da: Ne postoji bas tipican radni dan… u poslednje vreme posla ima mnogo, tako da se uglavnom napravi tim koji ce se baviti odredjenim projektom, a u okviru njega svi radimo organizacione ili "kreativne" poslove. Evokako: Sta se do sada smatra najvecim uspehom grupe Hajde da? Hajde da: Tesko pitanje. Mislim da bi trebali da odgovorimo kolektivno, ali svi hajdedaovci su se razbezali za praznike...Za mene licno je rad u Kraljevu, sa interno raseljenim osobama sa Kosova, bio nas najtezi zadatak. Mozda ga zato vidim kao nas najveci uspeh. Projekat je trajao sedam meseci, i nakon tog vremena smo tacno mogli da vidimo da smo nesto postigli, zajedno sa tim ljudima. Iako, nazalost, nismo resili nijedan od njihovih egzistencijalnih problema (sto i nije bio nas cilj, niti u nasoj moci), ono sto smo uspeli da razmenimo sa svima sa kojima smo tamo radili (3 grupe dece razlicite po uzrastu, mladi, majke sa decom) bilo je vredno i smatramo da je napravilo znacajnu promenu u njihovom zivotu. Zvanicna akreditacija programa Bukvar osecanja i Bukvar tolerancije za primenu u skolama od strane Ministarstva prosvete. Zatim trening psihosocijalnih radnika kao kruna naseg rada u toj oblasti …I dalje smatramo da je sama nasa pomoc onima kojima je potrebna nas najveci uspeh . Evokako: Svi znamo koliko je finansiranje projekata vazno...kakva su vasa iskustva u tom poslu? Ko se pokazao kao najbolji u razumevanju vasih potreba i kakvo je generalno stanje neprofitnog sektora u Srbiji? Hajde da: Nasa iskustva su razlicita. Krecu se od toga da smo nalazili donatore kojima projekat potpuno "legne" i odmah dobijemo pare, preko toga da traze da se on terminoloski doradjuje (u zavisnosti od strategija za odredjenju godinu, postoje "hit-reci", kao sto su ovegodine npr: ljudska prava, tako da je moguce isti projekat "upakovati" u razlicite termine), do toga da ne dobijemo novac, iz raznoraznih razloga... U praksi, finansijeri najcesce nisu tu da razumevaju nase potrebe, vec imaju neke svoje strategije i ako mi mozemo da radimo u njihovom pravcu - super, ako ne - nikom nista. Na primer, od Norwegian People`s Aid smo dobili dosta podrske kad smo opremali kancelariju. Za nas prvi projekat, Bukvar osecanja, novac smo dobili od prvog finansijera kome smo se obratili, Save the Children, i sve je bilo gotovo i dogovoreno svega nekoliko dana posto smo im se prvi put obratili. Drugi, sasvim suprotan primer je nesto sto se bas ovih dana desava: Organizujemo jedan izuzetno dobar seminar o participaciji mladih i omladinskoj politici, koji vode dve vodece evropske "face" iz tih oblasti, i na kome ce ucestvovati predstavnici NVO sektora, predstavnici vlade, ministarstvo za mlade, obrazovanje...), predstavnici skola i oni koji rade sa mladima, mladi...nesto vrlo kvalitetno i potrebno... Seminar pocinje za nekoliko dana i jos uvek nema dovoljno novca. Najinteresantnije od svega je to da je pokrenut vrlo intenzivan fundrising, ostvaren ogroman broj kontakata, svi jako lepo misle o projektu i - niko ne daje pare. Ipak, program ce se ostvariti. Do "velikih promena" u zemlji, strani donatori koji su ovde ulagali pare pravili su "paralelnu" drzavu, dok je strategija u poslednjih godinu i po dana da saradjuju sa vladinim institucijama... Cini mi se da je ovakav stav doveo do vece informisanosti i povezanosti donatora (i uopste ljudi koji rade u NVO sektoru), tako da je manje prepusteno samovolji pojedinaca, za sta su ranije bile vece sanse. Citavo ovo pitanje nije tako jednostavno, jer ono cesto zavisi od politike organizacije (ili zemlje iz koje je ta organizacija). Evokako: Kakav je bio odziv skola na vasu ponudu ‘Bukvar osecanja’? Da li direktori i nastavnici imaju razumevanja za taj oblik rada sa decom? Hajde da: Odziv je bio uglavnom pozitivan, nakon uobicajene pocetne skepse da smo sekta ili nesto slicno. Kad bi im pokazali program i kako radimo- stvari bi se promenile. Nas utisak je da skole vapiju za programima. Situacija u zemlji, i ono sto je izazvala u prosveti, dovelo je do pada motivacije zaposlenih po skolama da se za vrlo male plate mnogo angazuju (cast izuzecima), a deci treba, vise nego ikad i oni to znaju. Ono malo njih koji su stvarno zainteresovani ne mogu da iznesu sve na svojim plecima... Ovo mozda zvuci stereotipno, ali skole su zaista u vrlo losem stanju, i nasi programi unose malo "svezine", bavimo se decom, ucimo ih necemu novom. Evokako: Imate li neko generalno saznanje, misljenje o deci sa kojom radite? Da li radite samo sa socijalno ugrozenom decom, ili i sa 'normalnom populacijom?' Hajde da: Radimo i sa normalnom populacijom, i ne samo sa decom. Radili smo dosta, i izgleda sve vise, sa mladima i odraslima...Deci, kakva god da su, treba da se bavite njima, da im pomognete da prevladaju neka stanja sa kojima ne mogu sama da izadju na kraj, da se igrate sa njima, da ih necemu ucite a da to ne bude dosadno. Naravno, bivajuci sa njima u kontaktu, vidite sta je ono sto im stvarno treba i onda to dodate u program (mi uvek imamo nekoliko tzv. "fleksibilnih radionica", koje kreiramo u odnosu na specificne potrebe grupe sa kojom radimo). Evokako: Kakva je vasa saradnja sa drugim NVO u Srbiji i Crnoj Gori? Hajde da: Saradnja sa drugim NVO je uglavnom po projektima. Imali smo lepa iskustva sa Kvartom iz Kraljeva sa kojima smo pravili Letnji omladinski kamp Goc, Protectom iz Nisa, Centrom za pomoc mladima iz Ljubljane, Transferom - organizacija studenata psihologije iz Novog Sada, Umcorom - nasi voditelji su posredovali na sastancima koji su se bavili pripremama za eventualni povratak lica raseljenih sa Kosova; Romainterpress - saradnja na svim projektima koje smo radili sa Romskom populacijom, i "Bukvaru tolerancije"; saradnja sa raznim vladinim i nevladinim organizacijama na projektu koji sam vam gore pomenula (o participaciji mladih...). Saradnja sa Ministarsvom za etnicke i nacionalne manjine, na projektu "Tolerancija na terenu", zatim rad u njihovom Multikulturnom centru... saradnja sa Izvidjacima...Verovatno sam nesto zaboravila, ali mozete da vidite da smo dosta saradjivali i sa mnogim organizacijama…cini mi se da to postaje trend, da se mnogo vise i cesce rade zajednicki projekti...Na zalost, ni sa kim iz Crne Gore nismo saradjivali do sada. Mozda je bilo pojedninacne saradnje, ali ne na nivou grupe. Evokako: Koji su planovi za skoru i dalju buducnost? Da li mislite da cete moci da opstanete i premostite ovaj period tranzicije? Hajde da: Plan nam je da nastavimo saradnju sa ministarstvom prosvete, ministrastvom za nacionalne i etnicke manjine, trudimo se da dobijemo nove projekte, nastavimo fundraising u drzavnim i privatnim firmama, prosirimo prijem saradnika i volontera. Takodje, razvijemo dugorocne programe kao sto su treninzi za nvo, smanjenje etnicke distance u skolama, itd. Hmm, kako da vam kazem - ne mislimo mnogo sta ce biti u buducnosti, jednostavno radimo, uz naravno neku strategiju i sliku o tome gde smo posli.. Ima toliko toga sto treba i moze da se radi, a "Hajde da..." ima dosta energije i vere... i razvija se u poslednje vreme, tako da...jednostavno verujemo u sebe. Evokako: Sta se pokazalo kao najvaznije za opstanak i uspeh vase grupe? Hajde da: - aktivisticki duh - volonterizam - razlicitost u okviru grupe (bogatstvo raznovrsnosti) - dobra volja - medjusobna tolerancija i strpljenje - velika energija - otvorenost za novo - zelja da ucimo - sposobnost da izdrzimo neizvesnost |